Dobitnik ovogodišnje Ninove nagrade Stevo Grabovac izjavio je za N1, na pitanje postoji li otriježnjenje poslije ratnih dešavanja u regionu, da misli da “postoji mamurluk”, a da za otriježnjenje “čisto sumnja”.
Glavni motiv u romanu je zločin nad romskom djecom u okolini Broda, tokom rata u BiH devedesetih, koji nije imao veze sa ratnim dejstvima, za koji se znalo, ali nije bilo istrage.
Grabovac kaže da je to jedna od centralnih tema oko koje se vrte sve ostale teme.
„To ja volim reći, jer kad kažem da je roman o zločinu, vjerujem da ljudi koji nisu još pročitali osjete strah od toga da pročitaju. Radi se o zločinu koji je počinjen ljeta ’92, ta romska djeca koja su pobijena, pobijena su zbog trgovine ljudskim organima, iza toga stoje dobro organizovane mafijaške grupe koje su dobro uigrane, koje su uspjele da iskoriste ratne okolnosti koje su se tada dešavale na tim našim prostorima, da razviju krvavi posao. Saznao sam o tome iz medija, kada je otkrivena jedna od masovnih grobnica. To je odjeknulo u jednom trenutku u svim regionalnim medijima, kako je odjeknulo, tako je i prestalo, tu se sva priča završila“, priča on.
Ističe da prije svega kao čovjek nije mogao da shvati da neko može da uradi takve stvari.
„Radi se o strašnom, monstruoznom zločinu. Teško je opisati ljudskim rečima koliki je to horor, a bilo mi je i neshvatljivo da se te stvari prepuste zaboravu, u tom momentu je mogla da uskoči književnost, umjetnost, koja bi mogla našu savijest da podstakne na razmišljanje“, kaže on.
Dodaje da se koristio podacima koji su svima dostupni.
„Ja sam preneo svoje impresije i na neki način događaje iz svoj života koji se dešavaju u jednom određenom vremenskom periodu, radi se i o autofikciji, ovo je lični roman, doživljaji su lični. To jesam ja, ali nije dokumentarno štivo, ne trudim se da donesem neke bitne zaključke, nekakve spoznaje“, kaže Grabovac.
Ističe da piše minimalističkim svedenim stilom pisanja.
„Taj pristup je jedini bio i moguć u ovom trenutku. Nisam mogao da u potpunosti ogolim sam taj zločin, sam taj događaj. Kroz nekoliko epizoda u romanu sam opisao šta i kako me vodilo u tim pokušajima pisanja“, kaže.
Dodaje da ga često pitaju za naslov „Poslije zabave“ od čega je izvedenica.
„Volim da kažem da je ta zabava trajala tamo od kraja osamdesetih godina, odnosi se na neke generacije koje su starije od mene, živjele u nekom vremenu stalne zabave, to su mitovi, nisam to doživio, bio sam mali. Roman se bavi posljedicama rata i stvaru koje su ostale nerazriješene, koje postoje u nama, koje će uvijek i postojati, na ličnom, ali i na kolektivnom planu“, priča on.
Na pitanje postoji li otriježnjenje poslije tih događaja u regionu, kaže da misli da postoji mamurluk, a za otriježnjenje „čisto sumnja“.
„Mislim da još postoje ljudi koji su spremni da se svađaju na mrežama, u realnosti, preko nekakvih političkih opcija, ne znam kako bih to nazvao, dokle god postoji spremnost da se razračunava oko stvari koje su se desile, mislim da otriježnjenja nema, ali mislim da živimo u jednoj eri mamurluka, jer svima nam je glava puna svega toga, teška je, dešavaju se situacije kada ljudi odlaze sa ovih prostora, pokušavaju da zasnuju normalan život i ovde, ne bježe svi, ima i onih koji ostaju da se bore. Mislim da smo više u nekoj fazi mamurluka, mnogo prije nego otriježnjenja“, kaže on.
Mišljenja je da kompletna kultura govori svakom pojedincu da je on bitan.
„Od reklama, TV emisija, raznoraznih podkasta, svi u toj nekakvoj njuejdž filozofiji govore svakom pojedincu da je on bitan, kao da bez njega svemir ne bi opstao, a u suštini to nije tačno, nije tačno da ako isključivo mislimo pozitivno da će biti, jeste da sebi olakšamo život u tom trenutku, ali to ne znači da će i nekom drugom život biti lagan. Možda to drugoj osobi neće ni najmanje pomoći, nego joj može i otežati, misliti na drugo ljudsko biće znači da bi trebalo pokazati malo više pažnje, da se pomogne, ako može“, misli on.
Ne kaže da se to ne radi, nego da je „kultura svedena tako da se svodi na pojedinca, a to vodi u sebičnosti“.
„Kada postanemo previše sebični i toliko okrenuti sebi da mislimo da ništa drugo ne postoji, ta kultura vodi tome, nema ničeg lošeg u tome, ali kod nas često iz dobrih stvari ispadne nešto loše“, kaže.
Na pitanje kako se osjeća poslije osvajanja Ninove nagrade, kaže da mu se još sliježu utisci.
„Ne mogu da pravi način da procesuiram situaciju. Kad me pitaju novinari i prijatelji, kako sam to doživio, kažem da su na tom mjestu prije mene bili velikani, to jeste jedino što sam ja još mogao da procesuiram u sebi, to jeste velika odgovornost biti u blizini tih ljudi, da se moje ime nalazi uz njihovo ime, to izaziva strahopoštovanje kod mene, mislim da će trebati vremena da to prođe, da legne na svoje mjesto“, kaže on.
Studirao je Tehnološki fakultet, radi kao trgovac. Kaže da ne zna pravi odgovor na pitanje kako mu dolaze ideje.
„Priče koje na neči način postoje u meni već dugi niz godina, kad se prepustim samom procesu pitanja, ide lako, ali zahtijeva težak rad. Ako volite stvari koje radite, mislim da tu nema nikakvog problema. Ja sam prije svega ovoga, prije nego što sam dobio Ninovu nagradu, počeo da pišem nekakve nacrte za nešto što jeste nekakva opet generacijska priča, sad je već moja generacija ljudi srednjih godina, neka savremena priča iz nekog sadašnjeg vremena, kako se sve sad ovo desilo, morao sam da stisnem pauzu i sačekam pogodnije vrijeme da se posvetim pisanju“, kaže Grabovac.
