Veliko je pitanje da li ćemo imati uspeha u nameri da popravimo odnose sa Hrvatskom, imajući u vidu da na božićnom prijemu Srpskog narodnog veća nije bilo ni mesto, ni vreme da premijer Andrej Plenković u svom govoru pominje navodnu agresiju u vreme Miloševića, a da pri tome nije spomenuo ni „Oluju”, ni sva ostala pitanje koja su sa aspekta srpskog naroda i države Srbije problematična, poput pitanja genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, kaže u razgovoru za „Politiku” Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije, sumirajući rezultate boravka u Zagrebu.
Da li je sada na potezu Hrvatska?
Sledeći potez bi trebalo da bude da se načini presek stanja o svim tim pitanjima koja se mogu grupisati u tri dela: otvorena pitanja iz prošlosti, šta danas možemo da učinimo u traženju zajedničkih interesa, a treći bitan deo tiče se razvoja ekonomskih odnosa.
I ranije se pokušalo s rešavanjem otvorenih pitanja, ali bez uspeha.
Godinama se stvara antisrpsko raspoloženje u Hrvatskoj i onda je teško raditi na normalizaciji odnosa. Zato je bitno da postoji politička volja da se prevlada ta situacija. Imaćemo uspeha koliko se budemo bavili konkretnim pitanjima, a ne pravljenjem antisrpske histerije koja dovodi do toga da se onda ne želi normalizacija naših odnosa. Teško je očekivati da će neko od nas promeniti mišljenje, ali da probamo da tražimo neki zajednički interes.
Zvaničnicima BiH ste u Istočnom Sarajevu na Dan Republike Srpske rekli da dolazite u miru.
Mene je ministarka spoljnih poslova napala zbog učešća u proslavi. Oni nikako da shvate da to nema veze s našim odnosom prema BiH. To ima veze s našim odnosom prema Republici Srpskoj, prema našem narodu koji živi u RS i BiH. Mi smatramo da je Republika Srpska istorijska tvorevina za koju se narod borio i koja je definisana Dejtonskim sporazumom i Ustavom BiH. I da shodno tome mi nastavljamo politiku poštovanja teritorijalnog integriteta BiH, ali niko nama ne može zabraniti da negujemo najbolje moguće odnose sa srpskim narodom i RS.
U Sarajevu smatraju provokacijom to što je svečanost premeštena iz Banjaluke u Istočno Sarajevo.
Istočno Sarajevo je deo RS. Znate koliko toga ima što nas iritira. Na primer, ako Hrvatska govori o agresiji, ne moram da kažem da Srbija nikada nije bila do Zagreba, a NDH je bila do Zemuna. Ko onda ima više prava da govori o agresiji. Kada govorimo o odšteti za devedesete godine, koliko je Hrvatska platila odštetu Srbima za genocid u Drugom svetskom ratu… I nas veoma iritira što je Hrvatska priznala Kosovo iako je bila po sporazumu na koji se poziva obavezna da poštuje teritorijalni integritet tadašnje Jugoslavije. Isto tako, kada bošnjački predstavnici u BiH govore o nezavisnom Kosovu, iako BiH nije priznala nezavisnost Kosova. Ako bi se vodili time šta se kome sviđa, a šta ne, onda spoljna politika u svetu ne bi postojala. U spoljnoj politici treba tražiti načine za saradnju i pored toga što različito mislimo.
Šta ćemo sa francusko-nemačkim planom za Kosovo, za koji je Ursula fon der Lajen rekla da je deo procesa dijaloga iako ga mi nismo prihvatili?
Srbija je rekla šta su naše crvene linije i mi nismo odbili taj plan nego smo samo rekli šta je za nas generalno neprihvatljivo. To je da se ponovo razgovara i pregovara i definiše nešto što smo se već dogovorili i potpisali Briselskim sporazumom, a to je ZSO. Onda nije ni trebalo potpisivati Briselski sporazum. Za nas je neprihvatljivo članstvo Kosova u UN. I treće neprihvatljivo je da se ugrožavaju životi, slobode i prava Srba na KiM. A o svakom planu se može razgovarati, o tome će biti nastavljeni razgovori.
Predsednik Aleksandar Vučić je rekao da plan predviđa da se saglasimo s prijemom Kosova u međunarodne organizacije pa i UN, a da zauzvrat dobijemo obećanje o bržem ulasku u EU. Koliko možemo verovati takvim obećanjima?
Mi smo velikim delom odavno izgubili poverenje u razna akta koja potpisujemo. Tako je bilo i sa Rezolucijom 1244, sa Briselskim sporazumom, sa Vašingtonskim sporazumom… Prema tome, mi ćemo tu svakako gledati svoje interese. Ali nećemo nikada reći da nećemo dalje da razgovaramo. Mi želimo da razgovaramo. Nije realno da se govori o nekom ozbiljnijem planu, a da svakog dana morate da gasite požare koji dolaze iz Prištine zbog sulude politike Albina Kurtija, kome je princip da pokuša prečicom da reši pitanje Kosova, a to znači da vojno zauzme sever. U uslovima fizičkih napada na Srbe, hapšenja, ranjavanja dece, napada na Srbe za vreme Božića, veoma je teško govoriti o nekim mirovnim planovima. Zato je valjda svima jasno da je glavna prepreka miru i stabilnosti na Kosovu – Kurti.
Mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto obećao je da njegova zemlja neće glasati za ulazak Kosova u Savet Evrope. Koliko je realno da Kosovo uđe u SE, s obzirom na to koje uslove o poštovanju ljudskih prava i verskih sloboda mora da ispuni?
Kada je reč o državama koje su priznale Kosovo, mi najlošije stojimo u Evropi. Kosovo ima dovoljan broj glasova za prijem u Savet Evrope s obzirom na broj zemalja koje su priznale Kosovo. Pitanje je, međutim, da li one sve u ovom trenutku smatraju da je potrebno o toj temi razgovarati. Uostalom, taj zahtev nije ni aktiviran na Komitetu ministara. Irska to nije uradila za vreme svog predsedavanja. Sada Island predsedava. Suštinski, Kosovo ne bi imalo pravo da bude član Saveta Evrope zato što nije država, a članice mogu da budu samo države, ono nije postalo član UN. Prvi put bi se desilo da oko prijema neke nove članice u SE postoji preglasavanje, odnosno da postoje sukobi.
To se do sada nije desilo. I to je razlog što mnoge zemlje nisu oduševljene tom idejom. Kada je reč o EU, tu je situacija mnogo jasnija jer se odluke donose konsenzusom, a pet zemalja ne priznaje nezavisnost KiM i nemoguće bi bilo da ta odluka bude pozitivna. Kada je reč o OEBS-u, isti je slučaj, Kosovo ne može postati član ove organizacije jer se i tamo odlučuje konsenzusom. Jedino gde bi mogli da imaju neke šanse, to je Savet Evrope. Island kao predsedavajući trpi veliki pritisak, pre svega Nemačke, kao što je i Irska trpela, da se to pitanje što pre stavi u proceduru.
Međutim, pošto Island organizuje samit država članica SE u aprilu, pitanje je da li je i njima u interesu da taj skup protekne u nesuglasicama. Procedura za ulazak u SE je takva da se odluka donosi na Komitetu ministara, odnosno sastanku šefova misija u Strazburu koji se održavaju svake sedmice. To znači da pitanje članstva Kosova može da bude na dnevnom redu svake nedelje. I onda se odluka upućuje u proceduru i ide na parlamentarnu skupštinu.
Ako bi pitanje članstva Kosova ušlo u proceduru pre samita, za nas se postavlja pitanje da li možemo da učestvuje uopšte na samitu. Tada bi se izvesno otvorilo pitanje nejedinstva članica SE. A mislim da je interes SE upravo da demonstrira jedinstvo. Ne verujem da im je u interesu da pored Ukrajine još jedna tema bude dominantna na samitu.
Da li bismo možda mogli da povučemo neki drastičniji potez, da istupimo iz tog tela?
Treba procenjivati šta je tu naš interes. Bez borbe se nećemo saglasiti za prijem Kosova u SE. Osim državnosti kao formalnog uslova, oni ne ispunjavaju ni političke uslove da uopšte budu kandidat.
Koliko su jaki pritisci na Srbiju da uvede sankcije Rusiji?
Ti pritisci su konstantni, a tiču se pre svega toga da bi Srbija trebalo da uskladi svoju spoljnu politiku s politikom EU. I u tom smislu stalno ukazuju da je bitno da se taj procena naše usaglašenosti, a trenutno je oko 45 odsto, poveća. Problem je što je taj procenat niži nego što je bio upravo zbog rata u Ukrajini i sankcija koje se donose protiv Rusije, čemu se Srbija nije pridruživala. Ali, imate i čitav niz političkih ocena o zemljama koje su za nas važne i strateški partneri, kao što su Kina i Iran, koji su na našoj strani kada je u pitanju Kosovo u UN. Naš principijelan stav ostaje isti kakav je utvrđen odmah po izbijanju rata u Ukrajini na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost – mi smatramo pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali će pitanje pridruživanja sankcijama Rusiji kao i bilo kojoj drugoj državi zavisiti od naših nacionalnih i državnih interesa.
Da li je tačno da je ruski ambasador tražio od vas da Srbija ne učestvuje na nekim međunarodnim skupovima koji se održavaju bez prisustva Ruske Federacije?
To nije u potpunosti tačno. Prvo Rusija ne može da određuje Srbiji na kojim ćemo skupovima učestvovati. Ne samo Rusija nego bilo koja druga država. Ovde nije reč o tome, nego o nekim novim formatima koji bi se pojavili, a koji bi bili protiv Rusije.
Navodno su u pitanju Samit za demokratiju i Savet evropske političke zajednice.
Ne odnosi se na te. Imate različite inicijative na međunarodnom planu koje nisu deo međunarodnih foruma, međunarodnih organizacija, nego nekih novih inicijativa.
Dakle, ipak je postojala neka vrsta zahteva. Kako ste vi reagovali?
Mi saslušamo svakoga, ali mi autonomno donosimo odluke o svemu. Ovde je reč o novim formatima i novim antiruskim međunarodnim savezima koji bi se pravili.
Da li se slažete sa ocenom da je rat u Ukrajini neka vrsta novog svetskog rata?
On jeste svetski rat po svim svojim osobinama jer se posledice toga tiču celog sveta iako se oružane borbe vode samo na jednom mestu. Praktično ceo svet se usmerava da bude na jednoj ili drugoj strani. Postoje inicijative da se u UN napravi grupa prijatelja ovih ili grupa prijatelja onih. Mi izbegavamo da učestvujemo u tome jer, kad ste u grupi tako definisanoj, onda ste za ove druge neprijatelj. I to je suština nekog našeg pristupa.
Okolnosti da se ostane dosledan u tome stavu su, čini se, sve teže.
Jesu, ali nam ni zapadne zemlje ne pomažu puno, već dodatno komplikuju to pitanje zaoštravanjem pitanja Kosova, odnosno nametanjem da se u isto vreme kada se priča o Ukrajini priča i o članstvu Kosova u SE. Odmah vidite da postoje dvostruki standardi. Pitanje teritorijalnog integriteta se ne razmatra principijelno. Srbija se tera da uvede sankcije Rusiji i osudi Kinu, a da izgubi borbu za svoj teritorijalni integritet. Zato je naša pozicija veoma komplikovana. Naš kriterijum je interes Srbije. Zapadne zemlje nisu uopšte pokazale razumevanje za teritorijalni integritet Srbije iako su sada ponovo aktivirale priču o važnosti principa teritorijalnog integriteta. To nama nikako ne pomaže niti nas podstiče da se opredeljujemo kada je reč o sankcijama Rusiji.
Ali nije nam naruku išao ni stav Rusije, koja se često poziva na slučaj Kosova kada govori o pravu na otcepljenje pojedinih delova Ukrajine.
Ni jedan, ni drugi stav nama ne idu u prilog zato što time u stvari pokazuje kako se principi mogu tumačiti na različite načine. Mi ga tumačimo samo na jedan način – očuvanje teritorijalnog integriteta. I zato moramo da vodimo balansiranu politiku.
Kako bismo mi mogli da tumačimo priznanje Angele Merkel, bivše nemačke kancelarke, koje je kasnije potvrdio i nekadašnji predsednik Francuske Fransoa Oland, da su Minski sporazumi bili samo kupovina vremena za naoružavanje Ukrajine i da nije iskreno bilo prema Rusiji?
To nas tera na razmišljanje da li su sporazumi koji su potpisivani, na koje je primoravana Srbija, poslužili za jednu takvu pripremu za Kosovo. To samo govori o moralnosti i neprincipijelnosti međunarodne zajednice. I zato mi ne pristajemo i ne dozvoljavamo da nam bilo ko drži lekcije sve dok narušava naš teritorijalni integritet.
