„Nesretni, nesretni Aleksandar“: kako su srpski oficiri skovali zaveru protiv krune

VIJESTI
cover

Uoči ubistva srpskog kraljevskog para Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage Mašin 1903. (događaj je u istoriju poznat kao Majski prevrat), ruski diplomata Konstantin Arkadijevič Gubastov je primetio: „U Srbiji nezadovoljni ne mogu i ne umeju da samo usmeno ili na papiru izraze svoje nezadovoljstvo vladom.

Čim primete da ih je puno, odmah počinju da kuju zaveru“.

Za nezadovoljstvo je bilo dovoljno razloga, pa i sam kralj je bio neverovatno nepromišljen i zanemario je sve nedvosmislene signale opozicije i pitanja sopstvene bezbednosti.  U međuvremenu, opozicione novine su bile prilično kreativne u ocenama vladajućeg režima. Tako je, na primer, „Odjek“ izdao specijalno izdanje koje je sadržalo isključivo tekstove Svetog Pisma o izobličavanju bezakonja judejskih careva.  A ruski poslanik Nikolaj Valerijevič Čarikov govorio je o politici mladog monarha Srbije bez alegorija:  „Pošto je poznato da mu postupke nisu nametnuli ni srpski političari ni bilo koja strana vlada, već da su njegov lični izum, pre ili kasnije odgovornost za sve posledice snosiće samo kralj“. 
Treba napomenuti da je svojevremeno, prilikom sprovođenja reformi nakon 1878. godine, Aleksandrov otac Milan Obrenović uzeo u obzir vojne krugove kao faktor stabilnosti svoje vlasti. Smatrao je da moderne i dobro naoružane vojne formacije takođe treba da budu oslonac režima, a oficiri mu moraju biti verni. Milan je tako početkom 20. veka stvorio oficirski stalež koji je nadmašio u razvoju politički sistem zemlje, a mladi srpski oficiri su osećali da mogu preuzeti odgovornost za budućnost zemlje.  Međutim, oficiri nisu imali sopstvenu političku platformu i program (to će se dogoditi nešto kasnije), zbog čega ih je opozicija — protivnici režima Aleksandra Obrenovića — koristila kao pretorijance. Štaviše, kralj Aleksandar je obraćao manje pažnje na probleme vojske od svog oca: finansijska situacija oficira se naglo pogoršala, od 1902. kašnjenja u isplati primanja su bila redovna. 
 

Prvi plan atentata kraljevskog para pojavio se u avgustu 1901. Ubistvo je trebalo izvršiti na balu u kafani „Kolarac“, a na čelu zaverenika bio je poručnik Antonije Antić.  Reći ćemo, uzgred, da su posle Majskog prevrata evropski listovi štampali različite priče o ranijim pokušajima ubistva srpskog kralja i kraljice. Tako je, prema pisanju štampe, u aprilu 1903. godine bio pokušaj da se kralj i kraljica otruju. Otrov u hranu je trebao da sipa mlađi kuvar. Ali stariji kuvar je na vreme primetio da se nešto sprema. Soba mlađeg kuvara je pretresena i pronađen otrov. Kuvar je ubijen bez suda, a da bi izbegli skandal, rečeno je da je izvršio samoubistvo zbog nesretne ljubavi. Sve je to bila samo novinska patka. Prava pretnja je bila mnogo ozbiljnija.  Ubrzo su oficiri uspostavili prve kontakte sa političkim liderima Srbije, posebno sa istaknutim članom liberalne stranke u zemlji Đorđem Genčićem. On je među zaverenike doveo i poznatog beogradskog advokata Aleksu Novakovića. Okupio se glavni zaverenički odbor među kojima su bili Dragomir Rajović, poznati liberal Jovan Avakumović, bankar Nikola Hadži-Toma, kao i rođak Petra Karađorđevića Jakov Nenadović, sin kapetana Mladena Nenadovića, streljanog kao učesnika ubistva 1868. kneza Mihaila Obrenovića. 

U elitnom bečkom hotelu „Imperijal“ Jakov Nenadović imao je svoj sto za kojim je pregovarao sa svojim agentima. U dogovoru sa Nenadovićem sin advokata iz Šapca Rade Alavantić je obukao uniformu generala, prešao austrijsko-srpsku granicu i digao pobunu u vojsci u Šapcu. Bilo je to u februaru 1902, ali Alavantić je brzo razotkriven i streljan.  Bivši premijer zemlje Vladan Đorđević je takođe aktivno učestvovao u diskreditaciji srpskog kralja i bio primoran da napusti zemlju. NJegov odlazak se poklopio sa pojavom mnogih novinskih članaka protiv Aleksandra Obrenovića, naročito krajem 1901, početkom 1902. godine. Čarikov je u januaru 1902. pisao da „trenutnu kampanju austrougarske štampe predvodi sin bivšeg srpskog premijera Vladana Đorđevića“. Uzgred, ruske diplomate u Beču su se takođe otvoreno izjašnjavale. Ambasador grof Kapnist na pitanje Genčića ko bi mogao zameniti dinastiju Obrenović, odgovorio je: „Imate jednu dinastiju unutra, a drugu spolja. Ako ostanete bez one unutra, uzmite onu spolja“. Genčić ga je zatim pitao da li govori kao grof Kapnist ili kao ruski ambasador, na šta je ovaj odgovorio da je to mišljenje ruskog ambasadora. 
 

Ruske vlasti su pratile događaje u Srbiji ne samo preko svojih zvaničnih diplomatskih predstavnika. 1886. u Bukureštu je osnovano odeljenje ruskih agenata na Balkanu. U početku ga je vodio A.E. Miščenko, a 1890. godine zamenio ga je pukovnik A.I. Budzilovič, poznat pod pseudonimom Grabo. Posle njegove smrti 1901. godine odeljenje je vodio Vladimir Valerijanovič Tržecjak, koji je imao pseudonim Citovski. Ovi agenti su špijunirali ruske političke emigrante i čitali njihovu poštu. Bavili su se Rumunijom, Bugarskom i Srbijom, a među informatorima Tržecjaka bilo je i mnogo poznatih balkanskih političkih ličnosti. Na primer, policijski komesar Bukurešta Gaspar, pomoćnik gradonačelnika Beograda Gnedić, poznati političar, saradnik Nikole Pašića, ministar policije Srbije Jovan Đaja, koji je posle ostavke postao urednik i izdavač lista „Narod“. Kako je govorio Tržecjak, Đaja je sam ponudio da radi kao politički ili policijski službenik Rusije u Srbiji. Aktivan agent ovog odeljenja bio je i avanturista Aleksandar Vajsman (ličnost koja zahteva poseban članak). Pritom, od 1900. godine saradnici ruske političke policije bavili su se i bezbednošću srpskog monarha, a organizator svega bio je Aleksandar Vajsman. Kralj je za to plaćao u početkuu oko 70 hiljada franaka godišnje, ali nakon smrti kralja Milana, ovaj iznos je smanjen. Međutim, najveći deo tog novca (12 hiljada franaka godišnje) uzimao je lično Vajsman kao glavni čovek kraljevog obezbeđenja.  Posle smrti Budziloviča kralj je bio zainteresovan da nastavi takvu saradnju. Po tom pitanju sastajao se sa Vajsmanom, mada nije želeo da pokazuje svoje veze sa ovim agentima i posebno je želeo to da sakrije od ruskog poslanika Čarikova, s obzirom na njihove loše odnose. Istovremeno, kako je informisao Tržecjak, „srpski kralj traži da se uspostavi nadzor nad srpskim političarima i da se sazna sve o austrijskim intrigama.  Međutim, promena u rukovodstvu balkanskih agenata dovela je do prekida ove saradnje. Od januara 1903. ruski agenti se više nisu brinuli o bezbednosti srpskog kralja.  „Koliko je to bilo blagovremeno, pokazali su sledeći krvavi događaji u Beogradu“, zaključio je Vladimir Tržecjak.
 

 

Nestale su i poslednje prepreke za zaverenike, a srpski oficiri postali su sila koja je bila sposobna da izvede državni udar. Dogodilo se to u noći 29. maja (11. juna) 1903. godine: događaj se poklopio sa godišnjicom ubistva Mihaila Obrenovića 1868. godine. Kako je primetio ruski vojni agent N.V. Sisojev, „računalo se na brzinu i neočekivanost i donete su najradikalnije odluke: ako atentatori naiđu na materijalne prepreke, razneće ih dinamitom; ako ne nađu kralja, dvorac će srušiti artiljerija koja stoji u blizini i čeka naređenje.“
 

 

Izvor: Balkanist.rs

KOMENTARI

chat

IZDVOJENE VIJESTI

VIC DANA

joke

Dolazi Piroćanac kući, pa kaže ženi: • Ponovo poskupeo benzin! • Pa šta to tebe briga kad nemaš auto! • Nemam auto, ali imam upaljač.

SUDOKU

sudoku

Postoji greska

Čestitamo, uspješno ste rijesili sudoku!

1 2 3 4 5
6 7 8 9 x

VRIJEME

weather
BANJA LUKA VRIJEME