BRUTALNI INTERVJU BOJAN TOMOVIĆ: Dva puta sam pokušao da se ubijem, ali ipak želim da živim! (VIDEO)

ZABAVA
cover

Kada se pre petnaest godina Bojan Tomović (37)  pojavio na estradnoj sceni hitovima „Na distanci,“ „Nisam te zaboravio“ , „S prijateljima na sto“ , „Plava Motorola“ , „Jugić“ , „Ode jedna dođu dve,“ „Ko je taj“ , „Nemoj da me ostaviš“ , „Sanja“ , „Jela“ , „Čuvaj mi je, Bože moj“, naslovne strane su glasile „Zvezda je rođena“, „On je budućnost estrade“, „23godišnji Crnogorac pesmom osvojio Balkan“ , „Euforija za plavom Motorolom“ i zaista je tako i bilo u to vreme.

Euforija, nagrade, popularnost, nastupi širom sveta od Evrope do Amerike i to je trajalo skoro deceniju sve dok Bojan odjednom, preko noći nije nestao sa scene.

Izgubio mu se svaki trag i nije ga bilo godinama.

 

Nedavno publiku je šokirala vest da se Tomović povukao sa scene zbog komplikovane, doživotne bolesti, odnosno psihičkog problema, a potom je pevač javno priznao da boluje od bipolarnog poremećaja.

U brutalnom iskrenom razgovoru sa Bojanom Tomovićem portal Svetpoznatih.rsotkriva njegovu tešku životnu pricu, borbu sa bolešću i kako izgleda živeti sa bipolarnom depresijom.

„Detinjstva ni ne volim da se sećam jer sam polovinu tog vremena proveo po bolnicama, bilo je burno, turbulentno, i često jako tužno.. Moj život je, zapravo, rolerkoster. Od malena je tako, usponi, pa veliki padovi i tako u krug. Ja sam izgleda bipolaran od rođenja, samo što to nisam znao do svoje 30-te godine kada mi je uspostavljena dijagnoza. Majka i rođaci mi pričaju da ja nikada nisam imao sredinu, uvek sam išao iz krajnosti u krajnost. Bio sam hiperaktivno dete, jako muzikalno i pokojni otac mi je sa pet godina kupio gitaru i bubnjeve u koje sam toliko lupao dan i noć, da su mi komšije više puta slale policiju na vrata zbog buke i uznemiravanja. Iste te bubnjeve sam kasnije u afektu izbušio, a gitaru sam sve o zid izlomio u paramparčad jer me majka terala da spavam popodne, a ja ne spavam ni noću. Ni batine nisu pomagale, jer sam jednostavno takav, to se valjda tako rodi naopako. Nikada nisam znao za strah. Sa nepune četiri godine naučio sam da čitam i pišem i ćirilicu i latinicu i zato mi je u školi bilo mnogo dosadno iako sam bio među najboljim đacima i uporedo išao i u muzičku školu koju sam završio sa najboljim prosekom“, kaže pevač za Svetpoznatih.rs

Koliko je bilo teško uklopiti se među vršnjake?

– Nisam ja bio ništa bolji, lepši niti pametniji od ostalih, jednostavno bio sam drugačiji, nikada se nisam uklapao u masu, i to im je valjda smetalo, zato su me i maltretirali valjda. A i u srednjoj skoli sam bio ekstrem. Ili sam se družio sa svima redom, bio glavna provala na časovima, nervirao nastavnike svojim ponašanjem i ekscentricnim oblačenjem, pravio kućne žurke, opijao se sa društvom. pušio travu, a onda sam se odjednom osamljivao, zatamnjivao, nikome se nisam javljao. Znao sam otputujem sam na letovanje u Tursku, Albaniju, Hrvatsku i uživam u samoći, tako da sam i drugarima bio čudan i neshvatljiv, i pomalo frik, pa zbog toga jedino ja nisam imao sa kim da šetam za maturu. Kasnije kada sam upisao turizam, ubrzo sam počeo da nastupam po klubovima, to je već 2001/2002 godina malo sam se kao smirio jer sam poceo da zarađujem, pa sam kao postao ozbiljan tip .

Kako estradni život koji je veoma stresan deluje na psihu?

– Na početku karijere sve je bilo ok. Krajem 2004. izašao je moj prvi album koji je kasnije proglašen albumom godine. Nastala je takva euforija oko mene i popularnost, da sam ja bio u šoku šta se dešava. Obožavateljke, nastupi, nagrade, mnogo para, menadžeri su se otimali oko mene, a kolege su me bukvalno molile da i njima napišem neki hit, jer sam ja inače napisao skoro sve svoje pesme. I tako, taj „zlatni period“ moje karijere nastavio se i sa sledeća dva albuma. Radio sam mnogo, od utorka do nedelje, svaki dan drugi grad, druga država, avioni, hiljade kilometara pređenih u par dana, para kol’ko hoćeš. To je godinama počelo da se odražava na zdravlje, jer radim i putujem 5,6 dana zaredom, onda dođem kući u ponedeljak, bukvalno na infuziju da malo dođem sebi. Da vam ne pričam o stresovima koje nosi estrada, razni prevaranti, agresivni pijani gosti, (jednog sam izudarao mikrofonom sve po glavi, jer me celo veče psovao i pokazivao srednji prst), par puta su vadili pištolj na mene i menadžera, lomili nam staklo od automobila, jednom su nas neki lokalni krimosi zaključali u klub sve do jutra i pretili da će da nas sve pobiju, jedva nas je policija spasila tada od tih budala. Inače, više puta su mi na svirkama pretili ne samo pištoljem, nego i noževima, gađali, psovali pijani i tako…Svi ti nagomilani stresovi počeli su da se odražavaju na moju psihu i desio se zamor materijala tako da sam negdje 2010/11 morao da se povučem da ne bih skroz odlepio. Tada počinju napadi panike, anksioznost, depresija i moji češći odlasci kod psihijatra. I dalje sam nastupao ali mnogo manje, jer nisam više mogao ni psihički ni fizički da izdržim stresove koje nosi estrada.  

Kako si podneo dijagnozu bipolarnog poremećaja?

– Teško. To je bilo oko moje 30 godine, kada sam ja i članovi moje porodice sve ovo ispričali psihijatru, koji je nakon visemesečne na kraju ustanovio da ja ipak imam bipolarni poremećaj i to onaj zaje*ani, brzociklirajući gde se ekstremna euforija i još ekstremnija depresija smenjuju u istom danu, nekad čak i u istom satu. Onda mi je objasnio da je to hronična, doživotna bolest, ali da se uz terapiju sa njom živi kao naprimer sa dijabetesom. Ja sam mu rekao da nema pojma, posvađao sam se sa njim, pretio mu tužbom i otišao kod drugog, pa kod trećeg, pa kod petog i na kraju kod 10.psihijatra da bi 90 posto njih reklo da sam ipak bipolaran. I šta ću, morao sam teška srca da prihvatim dijagnozu i da ako hoću da živim normalno počnem sa lečenjem i terapijom. Rezultat je bio da mi se 2013. vratila volja za povratkom na scenu, za povratkom muzici i počeo sam ponovo da komponujem i pišem tekstove svakog dana, muzika je bukvalno curila iz mene i tada sam snimio album simboličnog naziva „Pobjeda“ (a on je bio sve, samo to ne).


Taj album nije prošao kao prethodni…Doživeo je debakl?

– Na tom albumu je bilo stvarno dobrih pesama. To mi je omiljeni album, baš sam računao na njega, toliko da sam snimio spotove za sve, ukupno 20 spotova za par meseci. Uložio sam u taj album bukvalno sve što sam imao, a skoro ništa mi se nije vratilo jer album nije prošao kao prva tri (reklama tog albuma je bila nikakva) jer sam se u to vreme posvađao sa Sašom Popovićem pa me je logično zabranio u Grandu. Onda sam napustio snimanje emisije kod Lee Kiš, jer me nešto iznervirala, i sa njom sam se posvađao tako da sam bio zabranjen i u njenim emisijima. Nakon toga su me zbog nedoličnog ponašanja nakon samo nekoliko dana diskvalifikovali iz rijalitija Farma  zbog sličnih „ispada“. Početkom 2015. snimio sam duet sa Hankom Paldum, koju inače jako volim i poštujem i kao umetnika i kao čoveka, snimili smo pesmu „Jedan je dom“ i taman kad je trebala da krene promocija pesme i spota, početkom januara saznao sam da moj otac ima rak. I tada počinje agonija, to ne daj Bože nikome, gledati nekog svog najrođenijeg kako nestaje pred vama, a vi ne možete da mu pomognete. Otac je nakon 4 meseca umro. Tada mi se stanje naglo pogoršalo i nastupila je teška depresivna faza koja je duuugo trajala. U glavi su mi stalno bile očeve zadnje reči kada je mom bratu rekao: Sine vodi računa o Bojanu, on mi nije dobro „, a meni se obratio sa“ Ne zaboravi da te volim, Boko“. Ocu sam posvetio pesmu „Sudbina je tako htela“, nju sam napisao par meseci nakon njegove smrti i jedva sam je otpevao u studiju koliko sam plakao dok sam je snimao.

U tom periodu si ušao i na Farmu. Kakvo ti je sećanje na taj rijaliti?

– Uvek sam govorio o rijalitijima sve najgore, međutim nikad ne reci nikad, kažu da ne možeš da umreš dok ne doživiš ono što si najviše pljuvao. U Farmu su me pozvali par meseci nakon očeve smrti i iskreno prihvatio sam poziv samo da malo skrenem misli od svega, računao sam tamo je priroda, 30 novih ljudi, životinje, mislio sam prijaće mi psihički, kad ono… Zamalo da skrenem skroz tamo, odmah drugi dan sam ukapirao gde sam došao, prijavio se sam za slugu u nadi da će me izbaciti, zamolio publiku da ne glasa za mene, spavao pet noći u štali sa kravama, kršio sva moguća pravila, ja vidim oni me izbacuju, čak mi publika u duelu dala 88 posto glasova naspram protivnika i ja tu puknem i u afektu napravim haos po imanju i konačno dočekam diskvalifikaciju. Inace u karantinu, na pregledu ja sam rekao i napisao lekarima da sam se lečio od koksaki virusa i bipolarnog poremećaja, tako da su dobro znali sa kim imaju posla.

Pričalo se da si tada pokušao samoubistvo?

– Da, u jesen 2015. prvi put pokušao da se ubijem. Poslao sam najbližima oproštajni sms da niko nije kriv, da ja ne mogu više, i da mi jedina i zadnja želja da me sahrane na Cetinju. Neću o detaljima, ali rođaci koji žive relativno blizu mene, svi su došli i nekako me spasili. Obećao sam tada majci da više necu da je kidam jer se žena zamalo šlogirala od pritiska, međutim depresija je bila jača od mene i 2016. sam ponovo pokusao samoubistvo, ovaj put sam se u afektu predozirao lekovima ali su me opet spasili…Tada sam, da me ne bi hospitalizovali, morao da potpišem antisuicidalni ugovor jer je rizik od samoubistva bio veliki. Na Beck score depresion od mogućih 60, ja sam imao čak 58 „poena“. Onda sam opet obećao mojima, zakleo se majci, bivšoj ženi i bratu da to vise neću da pokušavam i nisam više zaista, ali sam se zato odao svim mogućim porocima, pre svega alkoholu. Počeo sam da pijem svakodnevno, sedam dana nedeljno od ujutru do uveče, i to pre doručka nekad i 5,6 loza i pa 2,3 manja piva da „gasim“ lozu. I tako sam ja pio, pio, pio sve dok nisam osetio da me više ne radi, kol’ko god da popijem ništa, i kažem ja mojoj tadašnjoj ženi „ja od danas više ne pijem“, na šta mi je ona cinicno odgovorila “ aha, važi“. Međutim, zaista od tada ni kap nisam popio i iskreno bolje mi je bez alkohola. Tada su mi dosta savetima pomogli Hanka Paldum, a posebno Milić Vukašinović koji je imao sličan problem sa alkoholom kao i ja, pa je znao kroz šta prolazim. Tada sam se sa Milićem sprijateljio i snimili smo duet, moju autobiografsku pesmu „Teško je, teško“, u kojoj sam najbolje opisao stanje u kome se nalazim.

Na televiziji te odavno nema…

– Već četiri godine ne idem po emisijama jer me to smara, sve pozive odbijam posebno za novogodišnje programe jer ne volim kad se više od stotinak  licemernih grle, ljube, kao svi se mnogo vole, a zapravo sve puca od sujete i niko nikog ne podnosi. I tamo sam se svađao sa kolegama i često napuštao emisije. To vam je estrada. A posebno ne podnosim emisije gde se peva uživo, jer dovedu bend koji nema pojma, ozvučenje još gore, i onda svi zajedno zvučimo katastrofa, zato kad me pozovu za takav tip emisije ja samo kazem „Ne, hvala, neka bude da ja ne znam da pevam uživo“.

Šta bi poručio ljudima koji pate od depresije i bipolarnog poremećaja, bolesti čiji je procenat u porastu i koje su najčešći uzrok samoubistava?

– Poručio bih im: Pogledajte film „Silver linings“, redovno uzimajte terapiju i samo napred. Nema predaje.

Šta planiraš dalje, kako živiš sada?

– Živim kako moram, već dugo ne znam šta je san, ne spavam noćima ili iako nekako zaspim, probudim se pred zoru, pijem kafu, pušim i slušam relax music sve dok ne svane. Podočnjaci su se odomaćili, pa ostali trajno kod mene, a kosa i brada, pre vremena, skroz pobelele, al to, kazu, ‘oće od stresa. Kad sam u minus fazi ne jedem i ne je*em ništa, kad sam u plusu ne jedem i ne je*em živu silu. Najsrećniji sam ujutru, euforija na maximumu, a onda već oko podneva mi pozli i onda se zamračim, ništa vise nema smisla, opet one misli, a uveče kako kad, čas plus, čas minus faza, zavisi i od vremena. Naravno, ima perioda kad sam skroz stabilan ili u blagom plusu i funkcionišem sasvim normalno, uz terapiju, radim, pevam, snimam, putujem, družim se sa prijateljima, izlazim, nastupam, komponujem, pišem pesme, radim u studiju i sve to planiram ponovo da radim, kad mi bude bolje, jer muzika je moj život, a ja ponovo ŽELIM DA ŽIVIM. I eto to vam je, dragi moji, taj bipolarni poremećaj (rapid cycling) sa kojim ja živim de jure sedam, a de facto 37 godina. Umrtvili me lekovi pa ne mogu da vas smaram više. Zdravo bili i aj ćao svima.

 

Izvor: Svetpoznatih

KOMENTARI

chat

IZDVOJENE VIJESTI

VIC DANA

joke

Razgovaraju dva prijatelja: "Čujem da si dobio sina?" "Da i presretan sam", odgovara on. "A supruga?", upita ga. "Ona još ništa ne zna", reče ovaj.

SUDOKU

sudoku

Postoji greska

Čestitamo, uspješno ste rijesili sudoku!

1 2 3 4 5
6 7 8 9 x

VRIJEME

weather
BANJA LUKA VRIJEME