Jeste l’ čuli braćo moja mila,
kakva nas je sreća zadesila,
kakva nas je zatekla milina,
tako nešto samo kod nas ima.
Tako nešto svemogući bože,
samo nama desiti se može,
da o javnom zdravlju brigu vodi,
tabadžija, ali na slobodi.
Al’ tako je i šta da se radi,
odluka je donijeta na Vladi,
pa Kostadin direktor postade,
i na čelo Instituta stade.
Od korone sve nas brani sada,
ljuti kadar iz Zvornika grada,
on će sada nabavljat’ vakcine,
niko ništa ne treba da brine.
Podigla se par dana prašina,
zahuktala medijska mašina,
osude su stigle sa svih strana,
hiljadu su našli njemu mana.
Za školsku ga svi pitaju spremu,
teške riječi upućuju njemu,
al’ Kostadin za to ništ’ ne haje,
za kritike pet para ne daje.
“Dok sam kadar SDS-a bio
i izborni rezultat pravio,
Vukoti sam valj’o i Bosiću,
a ne valjam sada Šeraniću.
Ne dirajte vi u moja prava,
jer nacija mora biti zdrava,
biti zdrava, biti zdrava,
biti zdrava, biti zdrava…”
U fotelju važno mu je sjesti,
ne može ga niko u tom smesti,
da nastavi gdje je Bane stao,
makar i on zatvora zapao.
Sve sa strane gleda sirotinja,
uhvatila nju je čamotinja,
jer nikoga ništ’ nije sramota,
niti zna se šta je to grehota.
Zlokobna joj misao se javlja,
himna će nam biti Bože zdravlja,
sreća Putin ukinu koronu,
rat prebaci na stranu naslovnu.
Bez obzira što je stanje bolje,
i dalje nam smiješe se nevolje,
normalan se valjda pita svako,
do kada će da nam bude ‘vako.
Mislili smo da gore ne može,
al’ sačuvaj većeg zla nas Bože,
gdje Kostadin može liječit’ ljude,
može Ćurla ministar da bude.
