Podatak da su isporuke ruskog gasa u Evropsku uniju putem gasovoda “Turski tok” porasle za više od 40 odsto u prvih sedam mjeseci ove godine u odnosu na isti period 2023. je još jedan od pokazatelja da određeni broj evropskih zemalja, ma šta govorile i namjeravale, ipak ne može energetski opstati bez Rusije, jer ne postoje alternativni izvori snabdijevanja preko kojih bi bile obezbijeđene dovoljne količine ovog energenta.
Kaže ovo za “Glas Srpske” stručnjak za energetiku Vojislav Vuletić navodeći da će takva situacija sigurno biti i u narednih deset, a možda i 20 godina, jer jedino Rusija i Azerbejdžan imaju dovoljne količine ovog energenta za izvoz, a koji je zbog izgrađenih gasovoda i dostupan evropskom tržištu.
– Evropa je veliki potrošač gasa. On se pored grijanja u značajnim količinama koristi i u industriji, pogotovo hemijskoj. Nemačka je jedan od najvećih potrošača. Primera radi, njima je na godišnjem nivou potrebno oko 60 milijardi kubika. Gde naći tolike količine? Mogu nešto obezbediti iz Holandije i Norveške, ali to nikako nije dovoljno te se, da tako kažem, mora namaknuti još od 40 do 50 odsto neophodnih količina. Kako god se okrene, ostaju samo Rusija i Azerbejdžan. I to je realnost s kojom se moraju pomiriti. Zbog toga je poslednjih meseci gasovod “Turski tok” gotovo do maksimuma stavljen u pogon, jer se dobar deo ruskog gasa, pored Srbije, Mađarske i Slovačke, prosleđuje i do drugih evropskih zemalja – kaže Vuletić komentarišući najnovije podatke koji ukazuju na licemjernu politiku pojedinih evropskih zvaničnika.
Navodi i da gas iz Rusije u Evropu trenutno stiže preko tri glavna puta – morem kao tečni prirodni gas, preko gasovoda “Turski tok” i gasovodom kroz Ukrajinu do Slovačke. Vuletić smatra da će se situacija u Evropi dodatno zakomplikovati kada krajem ove godine istekne sporazum o tranzitu ruskog gasa preko Ukrajine, jer je iz Kijeva već u nekoliko navrata saopšteno da ne planiraju da ga produžavaju.
Kaže i da bi odluka pojedinih evropskih država da manjak ovog energenta pokušaju nadomjestiti uvozom tečnog prirodnog gasa iz Amerike bila pogrešna, ravna ekonomskom samoubistvu.
– Neki su to očigledno na teži način shvatili, a što se može videti iz podataka da je “Gasprom” preko gasovoda “Turski tok” u julu isporučio više od 1,5 milijardi kubnih metara gasa u Evropsku uniju, što je 29 odsto više nego prethodnog meseca. Gledano na godišnjem nivou, to je povećanje od devet odsto – kaže Vuletić.
Komentarišući navode pojedinih zapadnih medija kako je uvoz ruskog gasa povećan jer su američki dobavljači smanjili isporuke Evropskoj uniji šaljući svoje LNG tankere u bolje plaćene regione u Aziji, Vuletić kaže i da se na ovom primjeru može vidjeti koliko su SAD pouzdan partner.
– SAD interesuje samo novac. Gdje je sada solidarnost, a pozivali su i ucenjivali evropske zemlje i lidere da se moraju odreći zavisnosti od ruskog gasa. To je jedna strana priče. Druga, oni koji su se uzdali u američke isporuke tečnog gasa, koji je daleko skuplji od ruskog, naći će se u velikim problemima. Nije u pitanju samo cena. Američki predsednik Džo Bajden je zabranio da se 20 milijardi kubnih metara tečnog gasa isporuči Evropskoj uniji. On je to uradio još pre tri meseca. Amerikanci su shvatili da će njima trebati taj gas da bi održali svoju industrijsku proizvodnju, jer sve više tonu u recesiju. Preti im i bankrot jer je njihov dug trenutno 35.000 milijardi dolara. I što bi oni nešto pomagali Evropi, kad su i sami u velikim problemima. Ali, isto tako treba znati da je i ono što su oni do sada izvozili u Evropu činilo tek pet do deset odsto evropskih potreba – poručio je Vuletić dodajući da su Indija i Kina, za razliku od Evrope, utrostručile, odnosno udvostručile uvoz ruskog prirodnog gasa.
Smatra i da su zemlje Evropske unije tokom prošle godine imale veliku sreću, jer zima nije bila jaka, nije bilo velike potrošnje, što je omogućilo i da se određene količine sačuvaju u podzemnim skladištima. Jaka zima tokom ove godine, kako kaže, mogla bi biti bolno otrežnjenje za pojedine zemlje.
– Verujem da bi se u nekoj budućnosti moglo krenuti sa gradnjom još jednog gasovoda, paralelnog sa “Turskim tokom”, jer Evropa neće moći ekonomski i energetski opstati bez ruskog gasa. Podsetio bih da su od četiri cevi gasovoda “Severni tok”, tri uništene i stavljene van funkcije. Nemci bi možda koristili preostalu, četvrtu cev, ali im ne daju Amerikanci. Gas je, nažalost, postao geopolitičko pitanje. Nije više energetsko, a ni ekonomsko. To, uostalom, možemo videti na primeru Evropske unije, ali i BiH. Briselski zvaničnici nisu nikakvi evropski predstavnici, oni su tu da izvršavaju samo direktive koje im stižu sa vašingtonske adrese. Njih ne interesuje da li će se Evropa tresti od zime i da li će industrija opstati – poručio je Vuletić.
Navodi da mu stoga nije jasna političko-energetska strategija pojedinih političara iz BiH koji godinama unazad blokiraju započinjanje projekta izgradnje kraka gasovoda “Turski tok” kroz Republiku Srpsku.
– Stava su da se BiH treba riješiti nekakve navodne zavisnosti od ruskog gasa. I u tome ih svesrdno podržavaju američki zvaničnici. Ali šta je alternativa? Nema je. Priča o azerbejdžanskom gasu, odnosno Transjadranskom gasovodu nije nešto na što bi se BiH mogla eventualno osloniti, graditi energetsku stabilnost i razvijati privredu, jer se sve količine ovog vrednog energenta sa gasnog polja Šah Deniz izvoze u Italiju, s kojom je potpisan višegodišnji ugovor – kaže Vuletić.
Dodaje da pojedini političari iz FBiH moraju biti svjesni svih tih geopolitičkih igara, te strateške odluke donositi zdravorazumski, a ne podanički. Budu li, ističe Vuletić, slušali šta im govore američki državni sekretar Entoni Blinken i ambasador u BiH Majkl Marfi, BiH se neće dobro provesti.
– Jednog dana će morati objasniti građanima što nema gasa i što su im hladni stanovi, ili što su im računi za grejanje dva ili tri puta veći. Ako je to cena solidarnosti koju BiH mora pokazati, zašto onda ne pitaju Blinkena i Marfija kako to da SAD i dalje od Rusije kupuju uranijum i to u ogromnim količinama. Neka upitaju i pojedine evropske lidere odakle trenutno uvoze ruski gas – poručio je na kraju Vuletić.
Unosan biznis
Evropska unija se do prije nekoliko godina oslanjala na Rusiju i kada je u pitanju uvoz sirove nafte i naftnih derivata. Iz ove zemlje je obezbjeđivana četvrtina neophodnih količina sirove nafte i oko 40 odsto dizela. Nakon toga je ovaj uvoz drastično pao, a to ne znači da ruska nafta ne pronalazi način da stigne do Evrope, ali sa drugom etiketom. Turska je to iskoristila da poveća svoj uvoz ruske nafte, ali i izvoz u EU za više od 100 odsto. To ne znači da je svaki teret goriva koji iz Turske stiže u EU – ruski. Turska, inače, ima rafinerije koje mogu preraditi gotovo milion barela sirove nafte dnevno.